Blago njemu, ne radi ništa, sve četiri dig’o u vis. ,ni za šta se ne sekira, samo mu prinosim i odnosim, što, bre, samo jedan dan nisam muško, slatko dušu da odmorim.

Ja se duboko zamislih. Otkud ženama ta tužbalica – što nisam muško, što nisam muško. Još dublje se zamislih a šta bi bilo da sam ja, na primer, muško. I živa se isprepadah.

Morala bih:

da piškim u stojećem stavu

da idem u teretanu

da se tešim kako je ćelavost osobina muškosti

da seckam dlačice iz nosa

da se udvaram ženama

da ih lažem kako nije sve u seksu

da se sekiram koliko mi je dugačak

da se sekiram da l’ će da mi se digne

da ženu posle seksa grlim i govorim joj kako je bila divna

da padam na ženske suze

da pazim da ne pomešam imena i sve žene da zovem ’’Maco’’

da ne smem da gledam porniće

da znam da čitam ženske misli

da trpim njen PMS

da lažem da upravo kupujem zelenu salatu dok sa ortacima ispijam pivo

da ne gledam u druge žene, tudje žene i u njenu kumu

da slušam kako nisam ono što je ona mislila da jesam

da menjam gumu po kiši

da znam da popravim peglu, veš mašinu, sve moguće aparate kao njen tata

da pamtim sve rodjendane, godišnjice i dan prvog poljupca

da njenu mamu volim više nego svoju

da glumim da me ne interesuje ništa sem nje

da po potrebi budem gluv(a) i slep(a)

da kuvam kafu kad joj dodju prijateljice da bi pokazala kako se dobro udala

da joj govorim: Aha, volim te…

Koji naporan pos’o!

Ma ne da ne bih bila muško jedan dan. Ne bih bila ni pet minuta!